Без доброг наслова

Био је леп дан у Београду.

Седели смо у изнајмљеној гајби кад ми се наједном прикењало. Рекох: „Сад ћу ја, морам хитно до клоње“.

Није ме било дуго, лепо сам се искењао, пустио воду… и вратио се на ранију позицију. У почетку је све било OK, а онда је она осетила потребу, и само што је ушла у тоалет, одмах је искочила и рекла:

— Хеј па шта је оно?

— Које? — питао сам.

— Говно плута човече!

— Где плута!? — питао сам тобож изненађено.

— У WC шољи дебилу! Зашто ниси пустио воду?

— Јесам! — одговорио сам мирно.

— Па чије је онда оно шупље говно? — рече она.

Отишао сам да погледам. Мало се као чудио и онда рекао:

— Хеј, па то је говно бившег станара!

— Ма немој!?

Пустио сам воду, па још једном... И након комешања од пар минута говно је опет било ту!?

— То мора да је од оног бурека, керећег — правдао сам се.

Насмејала се и напустила огаван призор.

Размишљао сам шта ми је чинити и у делићу вечности сетио се!

Узео сам четку и гурнуо шупљоглаво говно а затим пустио воду.

Сачекао сам пар тренутака и узвикнуо ЕУРЕКА!

Није га више било!

Лакнуло ми је док сам размишљао о гованцету које полако путује према Сави, Дунаву и даље према Црном мору!

Опрао сам руке, изашао из тоалета и загрлио је.